Izdavač: Prometej, Novi Sad
Prevod: Ana Stefanović
Holandska književnica Hela Hase (Hella Haasse) 1948. godine anonimno objavljuje roman Crno jezero (niz. Oeroeg), kao poklon u okviru Nedelje knjige (Boekenweekgeschenk). Odmah po pojavljivanju, delo postiže ogroman uspeh, te danas zauzima značajno mesto u holandskom književnom kanonu. U ovom postkolonijalnom romanu autorka prepliće stvarnost i fikciju kako bi dočarala odnos između dva prijatelja, između nje i njene rodne zemlje, između Holandije i Indonezije. Roman je nekoliko puta adaptiran i preveden na mnoge jezike. Izdavačka kuća Prometej objavila je 1994. godine srpski prevod Ane Stefanović, pod naslovom „Crno jezero”.
Roman Crno jezero prikazuje prijateljstvo između dva dečaka koja zajedno odrastaju u Holandskoj Indiji (Nederlands-Indië), današnjoj Indoneziji, u periodu od 1920. do 1947. godine. Pripovedač je sin holandskog službenika, vlasnika plantaže, dok Uruh (Oeroeg) potiče iz meštanske porodice koja je u službi kolonizatora. Kako se priča bliži kraju, a dečaci odrastaju, prijateljstvo sve više slabi, da bi se na kraju potpuno izgubilo. Različito poreklo stvara razdor između njih. Narator u prvom licu prenosi priču i osvrće se na život u Holandskoj Indiji i svoj odnos sa Uruhom.
Priča o prijateljstvu između naratora i Uruha inspirisana je autobiografskim elementima. U njihovom odnosu oslikava se zapravo odnos autorke i Holandske Indije, zemlje u kojoj je rođena i odrasla. „Uruh mi je bio prijatelj. Kada se osvrnem unazad na detinjstvo i dečaštvo, preda mnom neizostavno iskrsne Uruhova slika…” (Crno jezero, str. 5) Porodica u kojoj pripovedač odrasta se gotovo u potpunosti poklapa sa porodicom Hele Hase. Rođena je u Bataviji, poput naratora, tamo je završila osnovnu i srednju školu, a potom je otišla u Holandiju na studije. Helini roditelji su vodili klasičan holandski život. Otac je bio službenik holandskih vlasti u Holandskoj Indiji, dok se majka zanimala za umetnost. Nisu želeli da im deca previše liče na Indonežane. Stoga autorka, kao dete, nije imala puno prijatelja. Od svoje šeste godine pohađala je strogu katoličku školu, te je njena sloboda bila ograničena. Pripovedač u romanu takođe živi izolovanim životom, što ga sprečava da razume položaj meštana. Doživljava Holandsku Indiju kroz prirodu i atmosferu, a ne uviđa probleme domaćeg stanovništva. Upravo zato mu ova zemlja ostaje neshvatljiva, poput crnog jezera čije se dno ne vidi. „Poznavao sam ga, kao što sam poznavao Telaga Hidung – površinu ogledala. Dubinu nisam nikad merio.” (Crno jezero, str. 106) Poslednji pasus knjige jasno dočarava poziciju autorke: „Da li je kasno? Da li sam zauvek stranac u zemlju svog rođenja, na tlu sa kog ne želim da budem presađen? Vreme će pokazati.” (Crno jezero, str. 106)
Pored autobiografskih elemenata, roman prikazuje odnos između Zapada i Istoka, kolonizatora i kolonija. Razlike u rasi i rangu su u Holandskoj Indiji ogromne i najistaknutije u uslovima života likova. Poput očeva junaka, Holanđani su bili na vlasti, dok su starosedeoci radili za njih. Narator je jedinac koji živi u ogromnoj kući punoj posluge. Njegovo obrazovanje je već isplanirano. Roditelji žele da bude odgajan kao Holanđanin. Ne žele da liči na tamošnje stanovništvo, jer ga čeka bolja budućnost u Holandiji. „Razumem da si se vezao za Uruha.’, dodade kad ugleda moje lice. ‘Bilo je neizbežno, morao sam nešto da učinim za tog dečaka. Ali Uruh će raditi kad završi školu, a ti moraš dalje da učiš, a povrh svega…’ dvoumio se časak pre nego što dodade, ‘ti to možeš da razumeš, momče. Ti si Evropljanin.” (Crno jezero, str. 49) S druge strane, Uruhova porodica živi u maloj, prljavoj kući, punoj dece. I sam Uruh radi kao sluga u kući pripovedača. Tek nakon očeve smrti dobija priliku da ide u školu, ali u školu za Indonežane. Uticaj kolonizacije na život meštana je jasno vidljiv. Upravo zbog toga se u razvoju Uruha zapravo ogleda buđenje tamošnjeg stanovništva i borba za nezavisnost Indonezije. Naime, Uruh je kao dete stidljiv. Svestan je svoje „inferiornosti”. Povlači se kada je potrebno, uvek je oprezan, rezervisan i radije sluša nego što priča. Međutim, kada odraste, Uruh prihvata svoje poreklo i tada se prekida veza između dva prijatelja, ali i između Holandije i Holandske Indije. Indonezija je svom snagom želela da se bori za svoju nezavisnost. „Ćuteći sam slušao bujicu optužbi i zamerki koje su Uruh i Abdula, tek sad potpuno raspaljeni, upućivali vladi, Holanđanima i belcima uopšte. […] Vi ste imali interesa da sprečavate ljude da se razvijaju. Ali to je sada gotovo. Mi ćemo se za to pobrinuti.” (Crno jezero, str. 96-97)
Hela Hase romanom Crno jezero otvara vrata ka životu u nekadašnjoj Holandskoj Indiji. Mnogobrojni indonežanski kulturno-specifični elementi i magični opisi prirode čine priču posebno interesantnom. Harmoniju istaknutog pejzaža remeti dolazak Evropljana. Čitalac će otkriti svet u koloniji u kojoj odnos Istoka i Zapada igra značajnu ulogu. Kroz priču o prijateljstvu i odrastanju uvideće da se Indonezija razvija da se u njoj budi nacionalna svest i želja za samostalnošću. Zbog jednostavnosti jezika kojim je napisan, roman čitaoca s lakoćom uvodi u priču te je pristupačan široj publici. Stoga se roman čita u jednom dahu, a ostavlja dubok uticaj. Crno jezero predstavlja nezaobilazni deo holandske književnosti.
Jelena Lapadatović