Izdavač: Dereta, Beograd
Prevod: Ivana Šćepanović
Kader Abdolah pseudonim je pisca koji se zove Hossein Sadjadi Ghaemmaghami Farahni, rođenog u mestu Araku, u Iranu. Najstariji od šestoro braće i sestara, odrasta u strogoj muslimanskoj sredini. Tokom studija na Univerzitetu u Teheranu priključuje se studentskom marksističkom pokretu koji ustaje protiv autonomne vlasti šaha. Abdolah ostaje politički aktivan i nakon studija i objavljuje dve knjige koje bivaju zabranjene. Zbog sve veće opasnosti i kao posledica represivnog sistema u Iranu, pogotovo nakon smrti jedinog brata i hapšenja sestara, odlučuje da pobegne iz zemlje. Smešta se u Turskoj, gde čeka vizu za odlazak u Sovjetski Savez, posredstvom Ujedinjenih nacija. Međutim, pruža mu se prilika da se s porodicom preseli u Holandiju, gde dobija politički azil. Nedugo nakon toga počinje da studira holandski jezik na Univerzitetu u Utrehtu. Godine 1993. objavljuje svoje prvo delo na holandskom jeziku. Kader Abdolah dobitnik je brojnih nagrada, između ostalih i nagrade E.du Perrona za roman Beležnica moga oca (Spijkerschrift). U najpoznatija dela se ubrajaju: De adelaars (Orlovi), De reis van de lege flessen (Putovanje praznih flaša), Het huis van moskee (Džamijska kuća), De rode wijn (Crveno vino) i tako dalje.
Tematika njegovih dela povezana je s njegovom prošlosti. U većini knjiga pojavljuje se motiv neuhvatljivosti života, ispričan iz perspektive izbeglice. Fokus je najčešće stavljen na dvostruku izolovanost koju svaka izbeglica oseća. Izolovanost od svoje zemlje za koju se vezuju dubuke porodične, kulturne i emotivne veze i izolovanost od nove sredine uzrokovane upravo odsustvom gore pomenutih veza. Zbog toga se Abdolahovi likovi najčešće suočavaju sa osećajem usamljenosti ili radoznalosti. Ono što ga izdvaja iz ovog preplitanja sećanja i imaginativnih scena jeste upravo svestan izbor pisca da svoje delo predstavi književno radije nego autobiografsko. Jezik nije komplikovan, rečenice su kratke i jednostavnog ritma čime uvećava emocionalnu sferu svojih romana. Upotrebom persijske književne tradicije i direktnog holandskog jezika, uspeva da dočara tu rascepljenost. Korišćenjem asocijativnih metafora i prilagođavanjem istočnjačkih tradicija, uspeva da poveže holandsku i iransku stvarnost pri čemu još dodaje i tajnovitu sferu.
Sve gore navedeno se može pronaći u romanu „Džamijska kuća” (Het huis van de moskee), objavljenom 2005. godine. Priča započinje opisom džamije, praćena jednom neobičnom scenom navale mrava koji odlaze nakon čitanja jedne od sura iz Kurana od strane Age Džana. Aga Džan je ugledni prodavac tepiha čija se porodica godinama brinula o džamiji, njenim imamima i ukućanima, odgovornost koja je sada pala na njega. Ugledan i poštovan, Aga Džan je značajan za čitav grad Senedžan. Osim toga on je takođe i tačka u kojoj se spajaju sve niti različitih pripovednih naracija. On je zaštitnik reda, tradicije, stabilnosti, vere i same džamije, čiji je opstanak najvažniji. Ali čak ni on, Aga Džan ne uspeva da spreči propast svoje porodice usled sve rastućeg nepoverenja i ideološkog rascepa tadašnjeg Irana. Zahvaljujući mnoštvu likova, prinuđeni smo da razmišljamo o moći i izdaji, religiji i politici, tradiciji i modernizaciji. Svedočimo jednom turbulentnom periodu Irana, gde su na jednoj strani šah i Zapad, a na drugoj vera, tradicija, imami i ajtolasi. U tom sukobu suprotstavljenih strana, džamijska kuća se trudi da opstane. Pored ovog političkog sloja, roman možemo čitati iz još jednog, kulturnog. Kroz rituale, običaje, kulturne institucije saznajemo o životu ukućana, praksi islama, životu muškaraca i žena. Posebno je interesantna pozicija koju Abdolah daje imamima u muško-ženskim odnosima. Ovaj roman takođe možemo pratiti iz ugla Šahbala koji vuče paralele sa samim Abdolahom. Poput njega, i Šahbal je izmoren sumnjom u veru i politiku svoje zemlje, čime se oseća odvojenim od džamije, porodice i islama. Tokom studija se priključuje otporu i prinuđen je da napusti zemlju i živi negde drugde kao politička izbeglica. Na kraju Agi Džanu stiže pismo u kome Šahbal, izražava čežnju za svojom zemljom, i obećava da će sačuvati duh svog naroda u svojim pričama, jedinom mestu gde će i dalje biti u Senedžanu.
Ovaj roman je prevela Ivana Šćepanović a izdala ga je izdavačka kuća Dereta 2013. godine. Sam prevod je dosta dobro urađen sa obzirom na to da postoji dosta kulturno-specifičnih elemenata vezanih za islamsku veru i Iran. Kao i svaki prevod može biti poboljšan pogotovo kada je reč o redu reči u rečenicama. Takođe bi bilo preporučljivo da se obrati pažnja na rečenice koje mogu biti zamenjene idiomima kako bi se približio srpskom jeziku. Osim toga, roman je izuzetno dobar i vredan čitanja, a ovaj prevod to svakako omogućava.
Mila Todorović
VIŠE O ROMANU DŽAMIJSKA KUĆA
Intervju s pisce za dnevne novine Danas.